Detaljna biografija: Dušan Vasiljev

Dušan Vasiljev (1900–1924) ostao je upamćen kao jedna od najtragičnijih, ali i najsjajnijih zvezda srpskog književnog neba s početka dvadesetog veka, liričar čiji je pesnički glas najneposrednije izrazio patnju i beznađe generacije izgubljene u strahotama Prvog svetskog rata. Rođen u Kikindi, u uglednoj građanskoj porodici, veoma rano se suočio sa surovom životnom realnošću. Nije imao priliku za mirno školovanje niti mladost jer je kao osamnaestogodišnjak mobilisan u austrougarsku vojsku i poslat na jedan od najtežih i najkrvavijih frontova, na reku Pijavu u Italiji. Iskustvo iz rovova – blato, krv, smrt saboraca i besmisao uništavanja – ostavilo je na njega duboke i neizbrisive ožiljke, i fizičke i psihičke, koji će ga pratiti do njegovog preranog kraja.

Vasiljev u srpsku literaturu unosi snažan antiratni ton i poetiku ekspresionizma. Njegova ubedljivo najpoznatija pesma "Čovek peva posle rata" zapravo je manifest čitave njegove generacije, bolan krik razočaranog mladog bića koje, umesto pobedničkih truba, pronalazi samo pustoš, siromaštvo i prazninu. Čuveni stihovi "Ja sam gazio u krvi do kolena, / i nemam više snova" i "Ja želim samo malo mira" oslikavaju suštinski pad dotadašnjih iluzija o slavi i patriotizmu na račun golih, krvavih činjenica o ljudskoj patnji. Za njega je povratak sa fronta bio samo ulazak u novu vrstu siromaštva i nerazumevanja, u društvo koje nije marilo za povratnike, što ga je gurnulo u osećaj nepravde i gorčine.

Njegova poezija donosi izrazitu socijalnu notu. Pisao je o onima koji su marginalizovani, bolesni, odbačeni, te se u njegovim stihovima ogleda empatija koja je bila duboko iskrena i bolna. Stihovi Dušana Vasiljeva nisu bili namenjeni estetizovanju lepote i idile; naprotiv, oni su grubo otesani, direktni, često ispunjeni kricima, sivilom jesenjih dana po vojvođanskoj ravnici, motivima crne boje, smrti, blata i umiranja. Njegov izraz bio je u duhu evropskog ekspresionističkog pokreta koji je rušio tradicionalne okvire stiha pokušavajući da se izrazi u onom sirovom stanju očaja u kojem se civilizacija našla.

Nakon rata, Vasiljev je završio učiteljsku školu i radio kao nastavnik u Čeneju i Kovinu. Iako se trudio da se uključi u književni život, objavljujući pesme u brojnim časopisima i trudeći se da uspostavi kontakte s drugim autorima, njegov entuzijazam neprestano je rušila surova i smrtonosna bolest. Na frontu je oboleo od tuberkuloze koja ga je iz godine u godinu sve više izjedala. I pored očajničkih pokušaja lečenja u sanatorijumima, nije uspeo da se izbori sa bolešću i preminuo je 1924. godine, ne napunivši ni dvadeset četiri godine, ne dočekavši ni da objavi prvu pesničku zbirku. Zbirka njegovih pesama objavljena je posthumno 1932. godine zahvaljujući zalaganju prijatelja. Njegovo ime i dalje stoji kao simbol mladih, talentovanih života sasečenih u korenu zbog globalnih istorijskih tragedija.