Kraj

I svršeno je bilo… U velu i beloj svili, Silazila si mirno niz stepenice hrama, Pod krunom mirta… Svi su pogledi na tebi bili. Pred crkvom žagor i teska. A kao stena sama, Uz onaj stari jablan ja sam prislonjen bio, I ćut’o… Na moje čelo studena padaše tama. Uz melodiju čežnje praznički dan je lio, Toplo i blago sunce. Pod grozdovima behara, Mirisale su bašte. Jedan je leptir mio Svrh tebe kružio lako, pun svetlih duginih šara. I kada svati počeše bacati limune žute, I skladno svirači vešti, uz ćemaneta stara, Počeše toplu pesmu — : još jednom pogledah u te Sjajnu, kao jabuka sunca u vencu grana… I moja duša zadrhta; i s bolom smrtne minute Zlatno se kube sruši svrh njenih šedrvana…