O klasje moje

O klasje moje ispod golih brda, Moj Crni hljebe, krvlju poštrapani, Ko mi te štedi, ko li mi te brani Od gladnih tica, moja muko tvrda? Skoro će žetva . . . Jedro zrnje zrije . . . U suncu trepti moje rodno selo. No mutni oblak pritiska mi čelo, I u dno duše grom pada i bije. Sjutra, kad oštri zablistaju srpi I snop do snopa kao zlato pane, Snova će teći krv iz moje rane — I snova pati, seljače, i trpi . . . Svu muku tvoju, napor Crnog roba, Poješće silni pri gozbi i piru . . . A tebi samo, kô psu u sindžiru, Baciće mrve . . . O, sram i grdoba! . . . I niko neće čuti jad ni vapaj — Niti će ganut bol pjanu gospodu . . . Seljače, goljo, ti si prah na podu, Tegli i vuci, i u jarmu skapaj! O klasje moje ispod golih brda, Moj Crni hljebe, krvlju poštrapani, Ko mi te štedi, ko li mi te brani Od gladnih tica, moja muko tvrda?!