Zima

Jezdim. Snijeg prši. Iz domaje svoje U dolinu sela gladni vuk se krade. Sve su šume kao mramorne arkade — Stabla kô srebrni podupornji stoje. Negdje čujem udar sjekire po panju, I sve jele dršću. . . Samo žena neka, Pod bremenom drva, na raskršću čeka — Odmara se. Gavran s grma gleda na nju. . . I vremena žrvanj, kao vreteno prelje, Okreće se naglo, i hukti i melje, I prah studen pada sve brže i brže. . . Gora huji. Pusto. Vuk se gladni krade, I svud vidim samo mramorne arkade, I stubovi srebra krov nebeski drže.