Prođoše godine, al’ ti – sve ista…

ozbiljna, vedra, divan ti stas; samo ti kosa pomalo blista, i u njoj svetli proseda vlas. pogrbljen, visok starac, kao noj — sa jednom mišlju, bez briga, gledam u smireni Lik tvoj. Da. Izmenili se nimalo nismo. Živimo, dišemo, kô nekad, blago, i, sećajuć’ se, sačuvali smo to legendarno vreme drago… A prah mu sjajni — u tamnoj urni je, naš sjajni duh — u magli živoj. I sad sve tiše, sve azurnije — diše se prošlošću na zemlji sivoj. Prevod: M. M. Pešić