Sred zatona

Spavao vode zelen sag, Kad su vojni brodovi zašli Među nas, kao brazde trag. Četiri sivih. I pitanja Tištala su nas čitav čas I preplanuli od sunčanja Matrozi išli pokraj nas. Primamljiv posta svet i širi. Al’ otploviše ko kroz san. Videsmo kad se sva četiri Zariše u noć, okean. Obično opet bi sred mora. I trepnu svetionik, val, Kad su sa niskog semafora Poslali zadnji svoj signal… Životu treba tako malo, Tebi i meni, deci svoj, Ta srce bi se radovalo I najmanjoj novini toj. Otkri na džepnom nožu – praha Daleke zemlje makar trun I svet će biti istog maha: Čudan, šarene magle pun.