Svuda smo. i nigde

Svuda smo. I nigde. Kročiš, i zimski te vetar sreće. U crkvi, po danu i po noći, peva i gasi nam sveće. I često se čini – u tami, kraj zida, na uglu, daleko, gde smo već pevali sami, još peva i hoda Neko. Gledam taj vetar, ko vezan: shvatiću – to plaši mene. I bledim. Čekam. Al’ ne znam na koga je red da krene. Ja znam sve. Jer nas je – dvoje. I niko sad reći neće, da još neko ovde poje, i neko tu gasi sveće.