Ti ode u polja bespovratna…

O, da svjatitsja imja tvoje! Ponovo zalaska koplja zlatna Pružena prema meni stoje. Usta će mi se ̶ ma kada bilo ̶ S tvojom sviralom zlatnom sliti. Ako je molbama odzvonilo ̶ Ja ću u polju, smožden, sniti. Proći ćeš ti u porfiru novom Odškrinuti mi nećeš zene. Daj da odahnem u svetu ovom I ljubim sjajni put kraj mene… Istrgni s dušom rđu i mòre! I so svjatim upokoj mene, Ti, koja držiš kopno i more Sred ruke tanke, nesvijene. Prevod: Stevan Raičković Protяnuli ko mne ostrie. Lišь k Tvoeй zolotoй svireli Ugnetennый, v pole usnu. Už ne mne glaza razomknutь. O, istorgni ržavuю dušu! Nepodvižno tonkoй Rukoй! 16 aprelя 1905.