Evgenije onjegin

Prožet taštinom imao je pored toga i onu naročitu oholost koja čini da se sa podjednakom ravnodušnošću priznaju dobri kao i rđavi postupci, što je posledica izvesnog osećanja nadmoćnosti, možda samo zamišljene. Iz privatnog pisma Ja svet ne želim da zabavim; Rad sam da se dojmim tvojih želja Dostojniji bih dar da stavim Hteo u ruke prijatelja, Dostojniji te duše krasne, Pune dubine i čistote I poezije žive, jasne, I prirodnosti i lepote; No šta ću – bar ko zvuke strasne Primi šarene glave ove: Smešne i tužne male scene, Prostodušne i uzvišene, Nemarne igre, žive snove, Plodove ćaska, rada vrednog, Iz mladosti i zrelih dana, Otkrića hladnog uma jednog I dnevnik srca punog rana. PRVA GLAVA Da doživi hita, da oseti žuri. K. Vjazemski „Moj časni stric je uzor pravi Otkad je sasvim zanemogo I misli sad u staroj glavi: Svi treba da ga štuju mnogo. Nek drugom to za primer služi, Al’, bože, kako to dotuži Kraj bolesnika stalno biti, Ni dan ni noć ne odlaziti; Kakvo je to pritvorstvo ružno Davati lek sa setnim licem, Ćaskati s polumrtvim stricem I popravljati jastuk tužno, – Misleći pri tom, al’ za sebe: Kad će već doći vrag po tebe!“ Sa mislima su tim daleko Nosila kola moga junaka, Po volji Zevsa što je steko Nasleđa svojih svih rođaka. O, prijatelji mog Ruslana! S junakom mojega romana Bez predgovora, odmah sada, Upoznaću vas ko što spada: Moj Onjegin svoj život poče Kraj Neve; kraj te reke iste Gde možda i vi rođeni ste, Il’ blistali ste, čitaoče. Onuda nekad šetah i ja, Al’ meni sever slabo prija. III Služeći za čast i za ime, Njegov se otac u dug spleo; Tri bala davo svake zime I straćio imetak ceo. Junaka mog je sreća htela: Madame je prvo nad njim bdela, Monsieur je zatim sa njim bio, A dečak beše živ, no mio. Monsieur l’ Abbe’, ko Francuz pravi, Siroto dete da ne muči, U šali poče da ga uči; Moralom ne hte da ga gnjavi; Nestašluke bi pretnjom stišo, I s njim u park, u šetnju, išo. … Znao je nevešt da se tvori, Da ljubomoran, mračan biva, Da razuveri, nagovori, Da tuguje, da nadu skriva, Da bude ohol i poslušan, Pun pažnje, ili ravnodušan. Kako je bio rečit sjajno, A kako ćutljiv osećajno I nehajan u pismu strasnom; Znao je dušu da unese U ono čime obuzme se, I mogla je u oku jasnom Stidljivost, drskost, nežnost čista, I suza poslušna da blista. I nov je znao da se pravi, Naivnost šalom da očara, I laskanjima da zabavi, I očajanjem strah da stvara; Da razumom i strašću ruši Ustezanja u mladoj duši, Da čeka slabost, ako treba, Da nehotičnu nežnost vreba, Da ljubav prati, da je budi, Da prvi odziv srca pozna, Da osećanja tuđa dozna, Sastanak tajni da iznudi, Pa posle mirno i udvoje Njoj lekcije da daje svoje. XII Kako je rano mlad i smeo Zanosio kokete strasne, A uništenje kad bi hteo Za suparnike svoje časne, Kako je spremo reči jetke, Klevete, zamke ili spletke! No supruzi su (ma šta krili) S njim prijatelji uvek bili: Ugađo mu je muž naduven Đak Foblasov i prepredenjak, Sumnjičav starac, sed poštenjak, I rogonja i Gord i čuven, Sav zadovoljan svačim redom: Sam sobom, ženom i obedom. Razmišljah već o formi plana, Junaku kako da dam ime, I prvu glavu svog romana Završio sam srećno time. Sve to sam pregledao strogo; Znam, protivrečnog ima mnogo, Al’ neću na to da se vratim; Cenzuri dug ću svoj da platim, Pa ću na gozbe novinarske Da pošaljem svoj plod i muku. Sad putuj, delo mojih ruku, Ka obalama Neve carske! Zasluži slavu za moj trud; Nepravdu, grdnje i loš sud. DRUGA GLAVA Divno je mesto bilo selo Gde Onjegin je samovao; Idiličan bi duh zacelo Blagoslov tamo nebu slao; Po strani, Gord i štićen bregom Od vetrova sa hladnim snegom, Nad rečicom se zamak dizo; Pred njim se lanac polja nizo I zlatne njive boja pune, Belasala se gdegde sela, Na paši pasla stada bela, A divljega su vrta krune Širile senke svoga hlada, Stanište nimfa i drijada. XXIV Tatjana joj se sestra zvala; Prvi put ime to – Tatjana, Ćudljiva muza sad je dala Ličnosti nekoj iz romana; Pa šta? – Zar nije skladno, zvučno? Al’ znam ja, s njim je nerazlučno Sećanje na dah ropskih soba, Na sluškinje i drevno doba. Naš svet imena ružna daje, Ukusa kod nas malo ima (Pogotovo u stihovima), A prosveta nam ne pristaje, I mi smo od nje – ma šta rekli – Izveštačenost samo stekli. XXV Ona se, dakle, Tanja zvala; Čar i svežinu sestre njene Priroda Tanji nije dala, Da tim na sebe pogled skrene, Ćutljiva, divlja, seti rada, Bojažljiva ko srna mlada, Sred porodičnog toplog krila Ko tuđinka je ona bila. Da mazi se ne beše sklona Kraj oca i kraj majke svoje; Sa decom ko i sama što je Da skače nije htela ona; Često, u prozor zagledana, Sanjarila je celog dana. XXVI Sanjarenje – njen znanac stari – Od mladosti je njene rane Krasilo maštom punom čari Dokone, duge selske dane. Prsti joj iglu nisu znali; Da ukrašava derdev mali Svilenom šarom – nije ona Nikada bila mnogo sklona. Tanji je draže bilo tada Da se sa dobrom lutkom malom, Sprema u igri i sa šalom Za zakon što u svetu vlada, I da joj deli opomene Od svoje mame naučene. XXVII Al’ sad, u ovim godinama, Za lutke više nije znala; O vestima i modi dama Sa njima nije raspravljala. Nestašluci joj behu strani; Strašnih su priča drevni dani, U tami zimske noći snene, Obuzimali misli njene. A kad bi dadilja dovela Na livadu iz okoline Decu da Olgi društvo čine, Tanja da igra nije htela, I klonila se smeha zvučnog I zabavljanja njinog bučnog. TREĆA GLAVA Elle était fille, elle était amoureuse. Malfilâtre XXI Posmatrajući mesečinu, Daleko Tanja srcem bludi, Al’ misao u glavi sinu: „Sad idi, dado, dobra budi, Primakni stočić bliže sveći… I daj mi pero… sad ću leći.“ I evo najzad Tanje same. Tišina. Mesec sja iz tame, A nalakćena Tanja piše; Na umu joj je Evgenije, Poruka njena ljubav krije I čednom strašću ona diše. Al’ gotovo je pismo njeno… Tatjana, kom je namenjeno? XXXI Preda mnom leži pismo njeno; Ko svetinja mi ono osta; Čitam ga s tugom pritajenom I nikada mi nije dosta. Ko uli njoj tu nežnu snagu, Bezazlenost i ljupkost dragu? Otkud joj zanos taj pun sanja, Bezumni govor osećanja, Iskrenost kobna i prijatna? Ja ne znam. Ali, evo jednog Prevoda slabog, nedoslednog; Kopije blede živog platna, Il’ zvučnog mesta iz Frajšica Kada ga svira učenica. Tatjanino pismo Onjeginu Pišem vam – šta bih znala bolje? I šta vam više mogu reći? Sad zavisi od vaše volje Prezrenje vaše da l’ ću steći. Al’ ako vas moj udes hudi Bar malo trone i uzbudi, Vi me se nećete odreći. Da ćutim ja sam prvo htela, I za sramotu mojih jada Ne biste znali vi ni sada, Bar da se nadam da sam smela Da ćete opet k nama doći I da ću ma i retko moći U selu da vas vidim našem, Da se veselim glasu vašem, Da vam što kažem, pa da zatim O istom mislim i da patim Dane i noći duge sama Dok ne dođete opet k nama. Al’ osobenjak vi ste, znamo, I teška vam je selska čama, A mi… mi ničim ne blistamo, No iskreno smo radi vama. Što dođoste u naše selo? U stepi, gde moj život traje, Ja ne bih srela vas zacelo I ne bih znala patnja šta je. Smirivši burne osećaje, Možda bih jednom (ko će znati?) Po srcu našla druga verna I bila bih mu žena smerna, A svojoj deci dobra mati. Drugi!… Al’ ne, ja nikom ne bi’ Na svetu dala srce svoje! Oduvek tako pisano je… Nebo je mene dalo tebi; Moj život Sav je jemstvo bio Da ću te sresti izmeđ’ ljudi; Znam, Bog je tebe uputio, Moj zaštitnik do groba budi… U snove si mi dolazio, I neviđen si bio mio, Tvoj pogled me je svud proganjo, U duši davno glas odzvanjo… Ne, nije mi se san to snio, Jer čim si ušo, ja sam znala, Sva premrla i usplamsala, I rekla: on je ovo bio! Ja tebe često slušah sama; Govorio si sa mnom jednom Kad prosjaku pomagah bednom I kada blažih molitvama Buru i jad u srcu čednom. Zar nisi ti i onog trena, O, priviđenje moje drago, Promako kroz noć kao sena, Nad uzglavlje se moje sago I šapnuo mi reči nade Ljubavi pune i iskrene? Ko si ti? čuvar duše mlade Il’ kobni duh što kuša mene? Utišaj sumnje što me guše. Možda su sve to sanje moje, Zablude jedne mlade duše, A sasvim drugo suđeno je… Nek bude tako! što da krijem? Milosti tvojoj dajem sebe, Pred tobom suze bola lijem I molim zaštitu od tebe… Zamisli: ja sam ovde sama I nikog nema da me shvati; Sustajem i moj um se slama, A nemo moje srce pati. Čekam te: nade glas u meni Bar pogledom oživi jednim, Ili iz teškog sna me preni Prekorom Gorkim i pravednim! Završih! Da pročitam, strepim. Od stida više nemam daha… Al’ vaša čast mi jemči lepim I predajem se njoj bez straha… ČETVRTA GLAVA I, II, III, IV, V, VI, VII Što čovek manje voli ženu, Tim lakše on se svidi njoj, I pre zaplete dušu njenu U sablazni i laži roj. Razvrat je hladan i naduven Nekada bio jako čuven Zbog ljubavne veštine svoje: Bez ljubavi uživao je. Al’ zabava pristoji ova Majmunskom soju ljudi slavnih Iz dedovskih vremena davnih. Sad bledi slava Lovlasova Sa slavom žutih potpetica I vlasulja sa Gordih lica. VIII Jer ko na svetu sada mari Da uvek glumi jedno isto, Da uverava u te stvari Sa kojima su svi načisto, Da iste priče sluša svuda I ruši bezbroj predrasuda, Al’ predrasuda takvih koje Čak ni kod dece ne postoje! Kome sad neće da dosade Zakletve, molbe svakog dana, Prstenje, lažni strah i nade, Obmane, suze, pretnje, spletke, Muževi, matere i tetke? Tako je junak moj mislio. Zabluda burnih predan vlasti, U mladosti je i on bio Žrtva žestokih, divljih strasti. Al’ razmažen životom sjajnim I navikama svojim trajnim, Očaran jednim ne za dugo, Razočaran u nešto drugo, Mučen i željom i uspehom, Moro je večno on da guši Roptanja glas u svojoj duši I zevanje da davi smehom. Tako je prošo leta mnoga Straćivši cvet života svoga. U lepe žene što zanose Više se nije zaljubljivo; Iznevere – odmarao se, Odbiju – njemu nije krivo. Napušto ih je sve bez tuge I tražio bez želje druge. Mržnju i ljubav njinu nije Ni pamtio moj Evgenije. I gost se tako kreće kasni Na vist – i kad igra prođe, On ravnodušno natrag pođe Da kod kuće na miru zasni, A sutra ni sam ne zna reći Gde će ga nova noć zateći. Ali je pismo od Tatjane Uspelo živo da ga trone. Nevinih snova reč ga zane, I vihorom mu misli pone I setio se Lika setnog, Bledila njenog neprimetnog, I u san sladak, čist i čedan, Utonuo svom dušom predan. U njemu možda vaskrsnuše Negdašnja vatra, strast i rane, Al’ nije hteo da obmane Iskrenost ove čedne duše. Hajdemo u vrt pored sela Gde se sa njime Tanja srela. XII Trenutak-dva su nemi bili. Al’ Onjegin je pred nju stao: »Pisali ste mi; što bi krili? I ja sam, evo, pročitao Ispovest čiste duše jedne, Ljubavi vaše reči čedne; Ta iskrenost je meni draga; Oživela je njena snaga Roj davno mrtvih osećaja; Al’ da vas hvalim za to neću; Odužiću se za tu sreću Iskreno, prosto i bez sjaja: Sa iskrenim priznanjem svojim Sad ja pred vašim sudom stojim! XIII Kada bih mirnim, kućnim krugom Ograničiti život smeo, Da budem ocem i suprugom Prijatni udes kad bi hteo, Kad bi me krilu sreće slične Mamile slike porodične, Srce u meni tad, zacelo, Nevestu drugu ne bi htelo. Bez lažnog sjaja ću vam reći: Našavši svoj ideal stari, Poželeo bih vas u stvari Za druga mojoj hudoj sreći, A svemu lepom u zalogu. I bio srećan… ako mogu. XIV „Al nisam stvoren ja za sreću, Vrlina vaših nikad neću Dostojan biti ja, Tatjana. Verujte (Savest jemstvo daje), Da brak će muka da nas staje. Mada ste dragi sada meni, Navika ljubav iskoreni; Počeće plač i vaše suze… Al’ mene neće to da trone; Razgneviće me samo one. Zar takvo cveće, takve uze, Bogovi braka da nam spreme Možda na dugo, dugo vreme? „Šta Goru sliku da nam pruži Od kuće, gde sirota žena Za nedostojnim mužem tuži Danju i noću usamljena, Gde muž, iako zna joj cenu, Sudbinu kune svoju, njenu, I vazda ćuti, Sav sumoran, Ljutit i hladno ljubomoran? A ja sam takav. Zar ste o tom Sanjali u dnu duše čiste Dok ono pismo pisali ste Sa takvim umom i čistotom? Zar takav udes celog veka Po volji sudbe da vas čeka?“ XVI „Povratka nema godinama I dušu neću obnoviti… Ja gajim ljubav prema vama Ko brat, il’ veću, može biti. Pa čujte me bez svakog gneva: Vaša će duša još da sneva I snom da smeni stare snove; Listove drvo stiče nove S prolećem novim, s novim dobom Takva je, valjda, volja neba: Zavolećete još, al’ treba Da vladate od sada sobom; Svako vas neće razumeti, A neiskusnost često šteti“. XVII I tako je on propovedo. Od suza slepa, nema hladna, Krijući svoje lice bledo, Slušala ga je Tanja jadna. On joj je ruku dao tada; Pognute glave, puna jada, U nesvesnom se nekom stanju Oslonila Tatjana na nju. Pošli su oko povrtnjaka I skupa stigli. Da ih kori, Niko ni reč ne progovori; Jer seoska sloboda svaka Ima po neka prava svoja Kao i Gorda Moskva moja. PETA GLAVA O, ne znaй sih strašnыh snov Žukovskiй. Te godine je iznad sela Trajala dugo jesen stara, Zemlja je žudno snega htela, A pao je tek januara Noću, i rano novog dana U prozoru je svom Tatjana Spazila plot i grane svele I krovove od snega bele, U zimskom srebru stabla snena, Na staklu šare svakojake, Na dvorištu, pred kućom, svrake I sagom zime zastrvena Malena brda pored sela. Beli se, blista, zemlja cela. OSMA GLAVA XIII Savladalo ga nespokojstvo I žeđ da menja mesta mnoga (Veoma mučno jedno svojstvo, Krst dobrovoljni retko koga). On ostavi dolinu nemu I mirno selo gde se njemu Javlja skoro svakog dana Krvava sena dobro znana, I putovanje poče dugo Bez cilja, istih osećanja; Al’ njemu su i putovanja Dosadila ko i sve drugo, Te vrati se i odmah zađe Ko Čacki pravo na bal s lađe. XIV Al’ sva se sala uzburkala I šaptanja su skup obišla; Kraj nekog važnog generala Domaćici je dama prišla; Neužurbana, skromna, skladna, Ni brbljiva, ni mnogo hladna, Bez pogleda što lete svima, Bez ciljanja da uspeh ima, Sva prirodna i vedrog Lika, Bez podražavanih manira, Sva jednostavna, puna mira, Ona je bila verna slika Du comme il faut… (Oprosti slogu, Prevesti, Šiškove, ne mogu…) Dame su htele do nje bliže, Starice slale osmeh mali, A klanjali se ljudi niže I poglede joj ugrabijali, Devojke kraj nje išle tiše, I od svih drugih ljudi više Ramena i svoj nos je digo General što je sa njom stigo. U njoj i njenim pokretima Lepote ne bi našli mnogo, Al’ u njoj niko ne bi mogo Naći ni ono, za šta ima Londonska moda rečcu strogu: Vulgar . (Izvini, al’ ne mogu… XVI Meni se dopada reč ova, Al’ ne znam da prevedem šta je; Kod nas, međutim, još je nova I retko joj se počast daje, A išla bi u epigramu…) Al’ vraćam se na našu damu. U bezbrižnoj lepoti mila, Za istim stolom tu je bila Sa Voronskom, sa Ninom sjajnom, S tom Kleopatrom Neve čiste, I vi zacelo rekli biste, Da Nina svom lepotom bajnom, Iako slepi sve i pleni, Nju nije mogla da zaseni. XVII „Zar ona – misli Evgenije: – Zar ona tu? – Da, zbilja… znači… Iz stepskog sela? Valjda nije!…“ I sada lornjet on privlači I obraća ga pored sveća, Na onu, čiji Lik ga seća, Zaboravljenih crta, draži… „Čuj, kneze, da l’ znaš, hajde, kaži, Ko to sa crvenom beretom Kraj poslanika španskog seda?“ Knez Onjegina nemo gleda. „Uh! Dugo nisi već sa svetom. Upoznaću te ovog trena.“ – „Pa ko je ona?“ – „Moja žena.“ – XVIII „Ženjen si! Novost s prvim danom! Da l’ dugo?“ – „Već dve zime ima“ „A kojom?“ – „Larinom.“ -„Tatjanom! Ti znaš nju?“ – „Ja sam sused njima.“ „O, pa hajdemo onda, hodi!“ I ide knez i ženi vodi Svog srodnika i druga svoga; Kneginja gleda gosta toga… Ma šta se njoj u duši krilo, Ma kako beše toga trena Iznenađena, začuđena, Promene na njoj nije bilo: Njen ton i dalje osta biran, Ko pre njen pozdrav beše miran. XIX Bar da se trgla kad ga srete, Da posta bleda il’ rumena… Na njoj se ništa ne pokrete; Ni obrva, ni usna njena; Mada je gledo najbudnije, Ni traga stare Tanje nije Mogao naći. Barem htede Razgovor sa njom da povede I – ne uspe! Upitala ga kad, I iz kog je došo kraja? Ide l’ iz njenog zavičaja? Zatim je pogled oka blaga Prenela na svog muža s gosta, Izašla… i on ko kip osta. Je l’ ovo ista ta Tatjana, Kojoj je on u pustom gaju Još u početku mog romana, U divljem i dalekom kraju, Pažljivo, da je ne uvredi, Moralne držo propovedi? On i sad čuva pismo njeno Gde srce leži izliveno, Gde iskrenost, sloboda vlada… Je l’ ona to, il’ san je bio?… Ta koju on je ostavio Sudbini skromnoj njenoj tada, Zar se sa njime sada srela… Ravnodušna i tako smela? XXI Na počinak on kući krete I ostavi taj raut bučan. Snevo je san pun čudne sete, Čas pun vedrine, a čas mučan. Al’ evo, i probudio se; Od kneza N. mu pismo nose; Večeras zovu… bože, bože! Ići će k njoj! I što pre može Odgovor učtiv on mu daje. U kakvom čudnom snu on bludi? Šta je to s njim i šta se budi U hladnoj, lenjoj duši? Šta je? Dosada? Gordost? Ili snova Mladosti briga – ljubav nova? XXX Bez sumnje, naš je Evgenije Ko dete zaljubljen u Tanju. Ljubavnim snom zanesen bdije; Sanjari stalno, noću danju; Glas razuma ne slušajući, On svakog dana njenoj kući Odlazi, luta oko trema, I prati je ko senka nema, Sav srećan kad joj zaogrne Ramena sjajna mekim plaštom, Kada je takne rukom taštom, Il’ razmakne livreje Crne Pred njome, ili ako stigne Ispušten rubac da joj digne. XXXI A ona – ne primećuje ga; Ne zapaža bledoću setnu, Kod kuće mirno prima njega, Reč-dve mu kaže kad se sretnu, Pozdravom ga se katkad seti, A neki put ga ne primeti: Ne liči ona na koketu; Ne trpe to u višem svetu. Da bledi junak naš je stao: Ne vidi ona il’ ne mari; Onjegin vene i u stvari U sušicu je skoro pao. I svi ga šalju u tom stanju Lekaru, a on, gde? – U banju. XXXII A on ne ide; pradedima Svoj dolazak da javi hoće, Al’ Tanja sve to mirno prima (Njen pol je takav; pun hladnoće!). Al’ uporne je i on ćudi I još se nada, još se trudi; Smeliji no zdrav, s teškom mukom On bolestan i slabom rukom Kneginji jedno pismo piše. Mada je smatro (s puno prava) Da pošta ništa ne rešava,- Al’ eto, nije mogo više Da trpi jade lica svoga. Evo vam pisma njegovoga. Pismo Onjegina Tatjani Znam, razjašnjenje tužne tajne Duboko će vas uvrediti. Kakav će prezir plemeniti Izreći vaše oči sjajne! Šta hoću? S kakvom željom kobnom Otvoriću vam srce svoje? Kakvom će sad veselju zlobnom Povoda dati pismo moje. Kada je u vašem srcu čednom Nežnosti iskru spazih jednom. Da verujem joj nisam smeo; Navici nisam dao maha, Slobodu praznu nisam hteo Da izgubim pun čudnog straha. Još jedno nas je rastavilo… Nesrećni Lenski tad je pao… Od svega što je srcu milo Srce sam tada otrgao; Nevezan ničim, ja sam zatim Mislio da sloboda može Da nadoknadi sreću: Bože! Kako pogreših, kako patim! Ne, da vas vidjam, da vas pratim. Da svaki osmeh, pogled hvatam Na vašem licu i da patim, Vaš glas da slušam i da shvatim Svom dušom svojom vaše čari I Savršenstva od svih veća. Da premirem kraj vas u stvari, I da se gasim… to je sreća! A ja sam lišen svega toga; Zbog vas ja lutam svetom grubim; Svaki je čas života moga Dragocen, a ja zalud gubim Već ionako teške dane Sudbinom Gorkom odbrojane. Moj vek će skoro da se skrati; Al’ da bih bio živ, u svesti, Ja svakog jutra moram znati Da ću vas tokom dana sresti… Bojim se da se plaše Od moje molbe oči vaše Ko od lukavstva koje kujem… I gnevni prekor ja već čujem. Da znate kako strašno boli Ljubavnom žedji biti moren, U mom srcu koje voli Gušiti nemir strašću stvoren! Ja žudim da kraj vaših nogu Sa suzama i bolom slijem Svu ljubav, molbe, sve što krijem; I sve sto još izreći mogu! A mesto tog, hladnoćom lažnom I reč i pogled ja oružam. Govorim s vama o nevažnom I veseo vam osmeh pružam!… Da protivim sebi, strasti, Više u moći nije mojoj. Reših: u vašoj ja sam vlasti I predajem se sudbi svojoj. XXXIII Odgovor čeka. Al’ ga nema Na drugo pismo ni na treće… Na neko se poselo sprema… Čim uđe… ona!… O, da sreće! Al’ stroga je i puna briga, Ni reči s njime, ne vidi ga… Kako je sada duša njena Jovanskim mrazom okružena, Kako se trude usne njene Da prekor ili gnev zadrže! Onjegin oštar pogled vrže: Al’ gde su suze pritajne? Gde sažaljenje? Ne, njih nema; Na tome licu gnev se sprema, XXXIV Il’ ono krije strepnju tajnu Da muž il’ svet ne dozna zao Kroz šalu ili reč slucajnu Sve Evgenije što je znao. Ne, nade nema. Ide kući Bezumlje svoje proklinjući, Al’ ono ga sve jače sleta I odriče se on od sveta. Tad mu u tihom kabinetu Dodoše na um dani oni Kada je stala da ga goni Čamotinja u hučnom svetu, Kad ga je stegla puna zlobe I nagnala u mračne sobe. XXXIX Zima je već odumirala Pod toplim dahom, ali nije Ni s uma sišo, bogu hvala, Ni pesnik posto Evgenije. Prolećno sad ga budi doba; Dvostruka okna svojih soba I udobne salone svoje Gde kao mrmot zimovo je, On ostavlja: u sanke seda, Niz Nevu leti posut injem: Na izbrazdanom ledu sinjem Sunce se igra i ogleda; Ulice kopne već pod snegom. Pa kuda svojim brzim spregom. Naš junak tako rano juri? Pogodili ste već; dabome! Moj neizlečiv čudak žuri Tatjani svojoj, sudu svome! Ko senka hita on sa trema U predvorju ni duše nema; U sali, nikog. S njenog praga Otvara vrata… ali šta ga Pogađa tako, ko bi reko? Kneginju on pred sobom gleda; Nedoterana sedi, bleda, Sa tugom čita pismo neko, Na hladnu ruku obraz kloni I tiho potok suza roni. XLI Ko ne bi bio sad u stanju Da odgonetne tugu njenu, I da prepozna jadnu Tanju U kneginji, u ovom trenu? Pun sažaljenja i pun jada, Njoj Onjegin pred noge pada, A ona drhti, setna, bleda, I Onjegina nemo gleda Bez čudenja, bez svakog gneva… Sve shvata: izraz koji moli, Prekorni pogled prepun boli… Devojka skromna koja sneva S negdašnjim srcem, živih čula, U njoj je opet vaskrsnula. XLII Ne podiže ga ona, ćuti. Očiju s njega još ne skida Premrlu ruku nežne puti Od žudnih usta ne otkida. O čemu Tanja misli sada? Tišina dugo, dugo vlada I tiho najzad ona veli: Sad ustanite, ma šta hteli, Ja hoću da se razumemo. Da 1′ pamtite još vrt kraj sela Gde sam se nekad s vama srela I slušala pred vama nemo Sve predike i opomene? Danas je, evo, red na mene. XLIII Mlađa i možda lepša ja sam Bila u bednom selu našem, I volela vas; i šta? šta sam Našla u hladnom srcu vašem? Odgovor beše strogost sama. Ne, novi nisu bili vama Devojke čedne ljubav, jadi… I sada – bože! – krv se hladi Kada se u snu setim tamnom Pogleda onog, hladnog glasa… Al’ ne krivim vas: toga časa Postupili ste časno sa mnom I spasili me od mnogih zala… Svom dušom vam na tome hvala. XLIV U pustinji, daleko, sama, Van taština i dvorske svite Nimalo se ne svidah vama… Pa što me sada progonite? Što sada vašu pažnju skrećem? Da l’ zato što se sada krećem U višem društvu. što ga primam. Što ugled i_bogatstvo imam, Da l’ što nas dvor sad pazi tako Jer ranjavan je muž u boju, I što bi sad sramotu moju Primetili u društvu lako I mogla bi u toj sredini Sablažnjiv ugled da vam čini? XLV Ja plačem… Ako Tanju jadnu Vi niste još zaboravili. Uz gnev i vašu jetkost hladnu Meni bi dani draži bili – U mojoj kad bi bilo vlasti – Od ove vaše sramne strasti I pisma onog što ste slali. Nekad ste barem poštovali U meni mladost punu snova, I štedeli ste srce vrelo. A šta je sada: vas dovelo Pred moje noge? Raskoš ova! Zar s vašim srcem, s vašom časti Da robujete takvoj atrasti? XLVI Sva raskoš ta je, Onjegine, Pozlata mog života mučnog; Jer čemu sve te svetkovine I uspesi kod sveta hučnog? Dala bih rado odmah sada Sve, sve te krpe maskarada, Sav ovaj blesak, dim i sjaj. Za svoje knjige, divlji gaj, Za boravište naše bedno. Za mesta gde sam kraj mog sela Vas, Onjegine, nekad srela I za to groblje neugledno Gde stoji krst i senka grana Nad grobom gde je moja nana. XLVII A moguća je sreća bila… No udes moj je rešen sada. A možda i ja, što bih krila, Nepažljivo postupih tada. Zaklinjala me mati jadna, A spremna beše duša hladna Na svaku novu volju neba. Udala sam se. Sada treba Da odete, jer ja vas molim. U srcu vašem pored strasti Ponosa ima, ima časti; Zašto da krijem? Još vas volim, Al’ drugom ja sam poverena I ostaću mu verna žena. XLVIII Izašla je, i Evgenije, Ko zgromljen još na mestu stoji. Kakvih se misli vihor vije, I šta se u tom srcu roji? Al’ mamuza se zveket čuo, Tatjanin muž je iskrsnuo I mog ćemo junaka sada, U ovom Crnom času jada, Da ostavimo, možda s tugom, Zanavek… Dosta leta, zime, Lutasmo istim putem s njime! Kliknimo sada jedan drugom Ko pozdrav naše »ura!« slavno Vreme je (zar ne?) već odavno XLIX Moj čitaoče, ma ko bio, Da oprostim se s tobom želim Ko prijatelj i sadrug mio… Pa zbogom. Ma šta putem smelim Tražio ti kroz strofe moje; Da l’ uspomene burne svoje, Da 1′ odmor što od truda leči, Da 1′ žive slike, jetke reči, Il’ pravopisne moje greške, – Daj, bože, da bar jednu mrvu Za maštanja, za radost prvu, Za novinarske spletke teške Nađeš nad mojim pognut slogom! Raziđimo se s ovim. Zbogom! Zbogom i ti, moj saputniče, I ti, moj verni ideale, I vi, sve draži moje priče Žive i trajne, mada male! Pesničku sreću kraj vas nađoh: Mir kad u buru sveta zađoh, I prijateljsku reč takode… O, mnogo dana otad prođe Kad su Onjegin i Tatjana Došli u moje budne snove, I kad sam ja pun strepnje nove Daljinu slobodnog romana U magičnom kristalu sjajnom Još naziro skrivenu tajnom. Oni što behu tad kraj mene Sada su davno već daleko, A drugih nema da ih smene, Kako je nekad Sadi reko. Bez njih se roman bliži kraju, A ona što je u svom sjaju Tanjinog Lika uzor bila… I nju je sudba ugrabila! Srećan je ko svoj pehar skroman Ne pije do dna neprestano, Ko pir života mahne rano, Ko ne dočita njegov roman I ostavi ga iznenada Ko ja junaka mojeg sada. K r a j Aleksandar Sergejevič Puškin