Pod sinjim nebom je…

Venula setna, zamišljena… Na kraju uvela i možda, nada mnom Lebdela već je senka njena. No neprestupna crta stoji izmeđ´ nas: Zalud sam staru ljubav zvao S ravnodušnih sam usta čuo smrti glas, Ravnodušno ga saslušao. I eto koga ljubih dušom svojom svom S toliko teških žudnji, nada, S toliko bolnog tugovanja za njom, S toliko bezumlja i jada! Pa gde su patnje, ljubav? Sad u duši toj Za senku koju smrt mi uze, Za sećanje na život nepovratni moj, Ne nalazim ni bol ni suze. 1826. Aleksandar Sergejevič Puškin