Četrdeseta godina

Epohi našoj na dan pogreba Neće se čuti nadgrobni psalm. Oko humke joj posaditi treba Koprivu ljutu i korov sam. Samo grobari, poniknuv nikom, Rade. Ni ovde ne čeka rad. I tiho je tu, gospode, tiho, – Da se čuje vremena bat. Posle se ona k površini dižê Kô leš u reci kad krene led, – Al’ majku sin ne poznaje više, Unuke užasava ded. Poniču glave, niže i niže, Mesec se klati kô klatno, bled. Nad Parizom koji ranjenički diše Takav je sada mir i red. Ja sam bar nesanici znala Sve ponore i staze grube, Al’ ona je kô konjica toptala Uz urlik podivljale trube. Ulazim u kuće opustele, Uz napušten sam stala stalak. Tiho je sve, jedino senke bele Plove preko tuđih ogledala. I šta je ono u magli, da nije Danska, Normandska – il’ sam znala Sve ovo odnekud i ranije, Pa su sve to – nova izdanja Zaboravljenih zanavek dana. Ali ja vas upozoravam Da ovo živim poslednji put. Ni kao lasta, ni kao trava, Ni kao zvezda, ni kao prut, Ni kao izvor s daškom dima, Ni kao zvono koje zove, – Neću ljude da uznemiravam, Ni da posećujem tuđe snove Neutoljenim jaucima.