Pesma poslednjeg susreta

Hladila su mi se prsa mukla, Ali moj korak beše lak. Ja sam na ruku desnu navukla — Rukavicu — za levu pak. I stepenika, ko mnogo ima, A ja sam znala — samo tri! Jesenji šapat međ klenovima Moli me: „Umri sa mnom i ti! Obmanula me je sva od sene, Promenljiva, sudbina zla.“ Ja odgovorih: „Dragi — i mene, Isto. Umreću s tobom ja. . .“ Zadnjeg susreta pesme eto. Na mračni dom pogledah taj. U spavaćoj je tek sveća trepto Ravnodušni i žuti sjaj.