U carskom selu

Razigrani konjići poletni Po aleji, griva dugi vali… Ja te volim, grade zagonetni: Zavoleh te u prvoj pečali. Čudno pamtim: duša kao rana Zapečena, u bunilu sniva. .. Ko igračka sad sam razigrana, Ko papagaj, moj drug, samoživa. Bol mi grudi ne tišti, ne zove. Gledni, tuga iz oka ne lazi. Ne volim tek zalazaka časove, Vetar s mora niti reč: „odlazi“. A tamo je moj mramorni dvojnik Opervažen, nad njim javor sneni. On, zanesen šuštanjem zelenim, Jezerskoj je vodi dao svoj Lik. Svetli su mu daždi s lica sneli Tugu, ranu ohladio žamor. Ah, pričekaj, ti hladni i beli, I sama ću da postanem mramor. Pod tamnim je velom ruke svila… „Zašto si ti danas tako bleda?“ „Zato što sam njega napojila Pićem tuge i oporog jeda“. Pamtiću to: hodom je pijanim, Iskrivljenih usana do grča Niz stubište sišao. Ja za njim, Krilca se ne dotičući, strčah. A pred kućom kriknuh: „Sve je šala! Ako odeš, umreću naprasno“. Nasmej’o se Sav zelen od žala: „Hladno ti je, idi, već je kasno“. Sećanje na sunce u srcu bledi, Žuti trava. Pahuljice retke, vetar što se jedi — Ovejava. U kanalima uskim već zamreće Voda usred pada. Ovde nikad ništa desiti se neće, O, nikada. Na nebu pustom tek iva ostala, Lepeza vetrena. Možda je bolje što nisam postala Vaša žena. Sećanje na sunce u srcu bledi. Tama obuzima? Možebit… Doći će noćas, dah se ledi Zima.