Ofelija

Na mirnom Crnom valu gde zvezde sanjaju Bela Ofelija poput velikog krina Leluja velovima koji uranjaju… – Odjek hajke stiže iz šuma, iz daljina. Već vekovima Tužna Ofelija tako Plovi, sablast bela, rekom što Crna teče. Već vekovima krotka ludost njena lako Romori svoju romansu u lahor, u veče. Vetar velove vije, grudi joj celiva, Voda ljuljuška velove, spletene, bele; Na ramenu joj drhte, plaču rese iva, Nad čelom koje sanja trske se nadnele. Uzdišu oko nje lokvanji koji venu; Katkada u jovi zaspaloj budi gnezda Iz kojih mali drhtaj krila prhne u trenu: – Tajanstvena pesma sa zlatnih pada zvezda. II Bleda Ofelijo! Lepa poput snegova! Da, ti umre, dete, odnele su te vode! – Vetrovi što se ruše s norveških bregova Šaptali su ti reči opore slobode; To dah jedan što ti guste svijao kose Čudne nosaše zvuke tvom duhu što sanja; Slušalo ti je srce pev prirode, što se Javi uzdahom noći i tužaljkom granja. To ti glas ludih mora, grcaj nedogledan Slomi detinju grud, a preblaga je bila; To u aprilsko jutro lep bledi vitez jedan, Jadni ludak, nemo sede do tvoga krila. Raj! Ljubav! Sloboda! Ludo, kakva snivanja! Na toj si vatri bila ko sneg što se topi; Reč ti vizija stesni u svoja zbivanja – Sa stravom se beskraj u plavom oku stopi. III A pesnik kaže da preko zvezdane pruge Dolaziš noću, tražiš cveće što si brala, I da vidi velove tvoje duge; Ofelija plovi, veliki krin vrh vala. (Prevod: Ivan V. Lalić) Ophélie – Arthur Rimbaud I II Ciel! Amour! Liberté! Quel rêve, ô pauvre folle ! Tu te fondais à lui comme une neige au feu : Tes grandes visions étranglaient ta parole – Et l’infini terrible effara ton oeil bleu ! III Arthur Rimbaud ARTHUR RIMBAUD POÉSIES COMPLÈTES AVEC PRÉFACE DE PAUL VERLAINE PARIS LÉON VANIER, LIBRAIRIE-ÉDITEUR 19, QUAI SAINT-MICHEL, 19