Prvo veče

Ona se bila vrlo svukla, A velika su stabla tu U prozor zlobno krošnjom tukla, Da vide nju, da vide nju. U moju je fotelju sela, Radosno ruke sklopi tu, Ispod golišavog joj tela Nožice treptahu na tlu. Pogledah zračak koji bludi – Iz krošnje leptirasti let – U njezin smešak i na grudi, Ko mušica na ružin cvet. Moj poljubac joj nogu dirne. I kao kaznu za taj greh Čuh zvuke bistre i nemirne, Kristalno lep i surov smeh. Pod košulju je raširenu Sakrila noge: „Dosta s tim!“ – Tu prvu smelost dopuštenu Kaznila smehom veselim! Drhtuljke jadne, oči njene, Dodirnuh usnom lagano. Nežno mi glavu tad okrene: „Oh, sviđa mi se, sviđa to! Ali ti moram reći zato…“ Ostatak joj u grudi ja Sakrih sa poljupcem, i na to Začuh njen smeh što znači: da. Ona se bila vrlo svukla, A velika stabla tu U prozor zlobno krošnjom tukla, Da vide nju, da vide nju.