Šal

Uvijeno srce sniva kad je bila topla zima, sijalo je sunce svuda poljanama i grudima. Šta se strefi posle svega te nestade zimska žega i sad zebnja obasjava kad nastupi letnja lava. Ostala je uspomena da ranjeno srce nina. Pukla čaša srca slama ljuta guja u nedrima, uvija se, dušu steže, kao šalom misli veže. Šal dugačak, puno šara uspomena to je stara greje telo, dušu ledi umori se, pogled sedi. Glava klonu, noga kleca do juče smo bili deca, ljubav moćna, ona mlada šal šareni darivala, mladost prođe, al’ šal osta, računi se brzo svode kao da je ljubav bila ovde. Usred srca na poljani gde procveta božur plavi, božur vene, duša jeca a iz grudi beži sreća. Šta ostade u grudima, beda, tama, nesanica, ka večnosti telo baca. Telo vene, duša neće ka pučini da se kreće, sve se nada da će doći pruža ruke u samoći. Želja jaka, ruka suva šal šareni da sačuva.