Balada (Ohridskim trubadurima)

Mudrosti, neiskusno sviću zore, Na obične reči više nemam pravo! Moje se srce gasi, oči Gore. Pevajte, divni starci, dok nad glavom Rasprskavaju se zvezde kao metafore! Što je visoko iščezne, što je nisko istruli. Ptico, dovešću te do reči. Al vrati Pozajmljeni plamen. Pepeo ne huli. U tuđem smo srcu svoje srce čuli. Isto je pevati i umirati. Sunce je reč koja ne ume da sija. Savest ne ume da peva, jer se boji Osetljive praznine. Kradljivci vizija, Orlovi, iznutra kljuju me. Ja stojim Prikovan za stenu koja ne postoji. Zvezdama smo potpisali prevaru Nevidljive noći, tim Crnje. Upamti Taj pad u život ko dokaz tvom žaru. Kad mastilo sazre u krv, svi će znati Da isto je pevati i umirati. Mudrosti, jači će prvi posustati! Kradljivci vatre, nimalo umiljati, Vezani za jarbol lađe koju prati Podvodna pesma javom opasnija. Onesvešćeno sunce u zrelom voću će znati Da zameni poljubac što pepeo odmara. Al niko posle nas neće imati Snagu koja se slavujima udvara Kad isto je pevati i umirati. Smrtonosan je život, al’ smrti odoleva. Jedna strašna bolest po meni će se zvati. Mnogo smo patili. I, evo, sad peva Pripitomljeni pakao. Nek srce ne okleva. Isto je pevati i umirati.