Moravska elegija

Gledaj visoka ptica Gorama vrhove mami. Okružena nekim večito bludnim sjajem zru brda uokolo. dan će da me zaboravi, tajno dovršena u sebi kaži se. Kada prelazim iz jedne tišine u drugu pod veliku senku sunca je li to drveće na tvojim obalama okoštali mlaz Gorkoga soka, vodoskoci koji se bude izvan moga sna? Duž tebe kasnimo duž tebe smo izdani, duž tebe u našem odlasku rastu omorike prokazane vazduhom kolebljivih ždralova. To dole je li mržnja? Ili ja koji svojim poreklom učestvujem u svim prizorima? Ah, kakva užasna svetlost probuđena prvi put nad sklopljenim očima. Eto to je ono što se naziva pesnikom: biti licem u lice svetu preko puta pustinje i neke zvezde naopake i videti sve gde drugi vide samo noć. Vezo fina između pepela i oka i kamena čarolije ne prepirem se sa sličnostima, ali jedan je vaj, i nema druge smrti osim smrti. To svemiri se začinju u mojoj nesvesti u raskoraku čiji je odjek ovo videlo sa izmišljenim vremenom i suncem pola u zemlji pola na nebu O pesnici svuda i uvek okrenuti licem prema prividu sa zvezdom umesto iščupanog srca pred nepojatnim. kada je pred nama samo jedan dan, nepomešan, kao cvet koji se u snu našem budi.