Pesma za moj 27. rođendan

Više mi nisu potrebne reči, treba mi vreme; Vreme je da sunce kaže koliko je sati; Vreme je da cvet progovori, a usta zaneme; Ko loše živi zar može jasno zapevati ! Verovao sam u san i u nepogodu, U dve noći bio zaljubljen noću, Dok jug i sever u istome plodu Sazrevaju i cvokoću. Sanjajući ja sam sve praznike prespavao! I grom je pripitomljen pevao u staklu. Ne rekoh li: vatru vrati na mesto pravo, A poljupcu je mesto u paklu. I hlebovi se pod zemljom školuju; Ja bih se želeo na strani zla tući; Pa ipak, po milosti istorije, Povraćajući i ja ću u raj ući. Za prijatelje proglasio sam hulje, Zaljubljene u sve što peva i škodi. Dok mi zvezde kolena ne nažulje Moliću se pobožnoj vodi.