Svest o zaboravu

Nada je luksuz. Večna noć u krvi izmišljenom oku slepim zidom preti. O vatro tamna iza sebe, ko prvi da ljubim tako ljubim, ne mogu da se setim. Zar znam što sam znao zar znam što ću znati: skelet usamljeni izgubljeno ime divno usklađene s prazninom što pamti jalovost cveta i jalovost zime. Ja sam zabrinuti ljubavnik tog cveta što mami iz mene sunce i prazninu pretvara u slavuja, kad različit od sveta predeo me tače i pretvori u prašinu. Al zaboravom svet sam sačuvao i čuvam za sva vremena od vremena i praha O gde su ta mesta kada vetar duva i pustoš pomera? Gde zvezda moja plaha? Niskosti uzalud čeznu pesmu! Čitam na kolenima predeo koji se otvara u biću u kamenu praznom gde je skrita poslednja zvezda čiji sjaj ne vara.