Usnih je od kamena

Neka tvoji beli labudi kristalna jezera sanjaju, ali ne veruj moru koje nas vreba i mami. Prostore nevidljiva snaga sanja kojoj se suncokreti klanjaju vidiš li okrenuta zaboravljenim danima u tami? Tebe tri sveta vole tri te vatre prže. A mi idemo ispred nade koju lutajuće pustinje proganjaju. Oni smo što su sve izmislili i ostali sami, Ženo od svetog mermera bela uteho kojoj se priklanjaju. Na zvučnim obalama gde drevno završava more kamenim srcem slutiš: vazduh je veliko čudo. Nek traje lepota sunca do poslednjeg sna, Gore prema vrhovima koji zagubiše nam trag. Al’ ludo ne veruj tome moru koje nas vreba i mami. Kristalna jezera sanjaj u tami.