Dete i guslar

Đokina majka po kući šuška, Oće ona da je sve u redu, A Đoka po zemlji se valjuška, Ne zna za ovoga sveta bedu, On iznutra na vratôca gleda: „Mati, mati, evo jedan deda! Slep je, mati, sede duge brade, Al’ u torbi nešto on imade.“ Đoka skače, materi oko vrata, Ona s njime odlazi na vrata. Iz torbe je utim izvadio Starac gusle pa ih udesio, Udesio, uz nji besedio: „Oj, davori, ti Srbijo tužna, Oj Srbijo, robinjice sužna! Turske noge tebe jadnu tlače, A u tebi svako jako plače. Di su dani dušanovi beli? Di su vaši ognjeviti mači?“ Tako starac u(z) gusle uzdiše, Gusle baca, jer ne može više. A Đoki se to na srce dalo Te je dete govoriti stalo: „Ču li, ču li, mila moja majka! Dad mi amo mača od babajka, Da proteram odmah Turadiju, Da izbavim jadnicu Srbiju.“ Plamenoga mača on doita — Al’ ga opet na zemljicu ita! I na zemlju čarnu dole pada Te se valja po prau od jada: „O zašto sam, Bože, ja malačak? Zašto, Bože, još tako slabačak?“