Bežimo

dokle još koga ima, rakete opasuju zemlju oblacima ognja i dima sve gušćim i većim, otrovom trave poje. Bežimo, možda nas negde na obali čeka neki Noje. Bežimo, napuštajmo prag i sleme, povedimo sobom mal, pse, kurjake, veverice, miševe bele, da im se ne zatre seme, i hraniteljke šumske pčele neka se za nama roje. Možda nas negde na obali čeka neki Noje. Bežimo, ponesimo s dedovskog groblja komadić krsta, i ubogu igračku, pradedovsku dvocevku pušku. Bežimo, ponesimo ispod praga čuvarkuću beloušku i s livada polen i boje. Možda nas negde na obali čeka neki Noje. Bežimo, ponesimo sve što se da poneti: sa rasplakanih pašnjaka rosu, zatalasano žito rano, sunca pečat sveti, sve zlato što se bogu iz ruku prosu, ikone svoje. Možda nas negde na obali čeka neki Noje.