Jedno uverenje

Moram ti lepe večeri neke zenice tople gledati do dna, pa ti na kapke providne, meke, lagano kao milovanje sna, spustiti usne. Moram ti jednom u dana jatu od mrskog dana učiniti drag, pa ti na srce, blago kao bratu kad bih da bola otklonim trag, spustiti ruku. Moram, kad jednom opazim da me s radošću sretaš poslednji put, uz tihu pesmu na tvoje rame, taj tako čudno primamljivi kut, spustiti glavu. Tako ćeš lepih jutara nekih pružajuć drugoj zenica dna reći: „O, gde su oni meki, slični milošti lakoga sna poljupci njeni?“ Tako ćeš često u noći jatu, kada ti život ne bude drag, reći: „O, gde je ona kao bratu da mi sa srca zbriše bola trag dodirom ruke?“ Tako ćeš, posle lutanja razna osamljen kad se vidiš prvi put, reći: „O, gde je ona mazna, ramena moga na osamljen kut da spusti glavu?“