Mače u džepu

Donelo jednom s proleća neko nestašno đače i belo maleno mače. Slegla se oko mačeta polovina đaka u zgradi, većalo se šta bi s njime sve moglo da se uradi. Da mu se priveže zvonce, predložila prvo Cveta, i pusti da se hodnikom za vreme časova šeta. Da ga popnu na vršak staroga školskog duda pa da ga mogu đaci gledati odasvuda. Predlagali tako redom pa rekao najzad Bora da ga krišom spuste u džep kome od profesora. Svi pristanu odmah na ovu učeničku zasedu staru i primene na našem strogom slavnom matematičaru. Ali je profesor brzo kao da su jednačine prozreo đake i stavio na mesto dosetke njine. Kad je otpočelo mače da se javlja, da mauče izvadio ga mirno i rekao: – Izleglo mi se u džepu juče. Dajte mu neka šara u šapu kakvu kredu a mi ćemo nastaviti račune po rasporedu. Pomazio je pri tom mačence po beloj svilenoj dlaci nijednom da vikne, da prasne – kako su očekivali đaci. Zabezeknuo se razred kao da je pao s neba. Bio je to slavan čovek, znao kako sa đacima treba.