Prvo smo dugo mislili

da smo negde udisali štetnu travu i da ona sad deluje zakulisno, da nam se zato sad malo šta mili, da zato život ne doživljujemo prisno. Prvo smo dugo mislili da smo preležali ne znajući neko želudačno zapaljenje, ili u mladosti jeli voćke zelene, i da zato ne podnosimo ni čaj odveć vrući ni izvorske vode studene. Prvo smo dugo mislili da nam očni živac dogoreva zbog prašine gradske i dima i da zato, ni usred sunčanog bleska, dobro ne vidimo, da zato često osećamo pod kapcima trnje i zrnevlje peska. Prvo smo dugo verovali da ne može dobro da se spava, kao predveče kraj reke u svežoj bašti, zato što u prozor bije reklama plava i što u gradu uvek grmi i prašti. Sad više nikoga i ništa ne optužujemo za besanice, za gubljenje vida, bolesno srce, iznenadne sete, smešimo se sad s pomalo tuge, pomalo stida kada glasnici starenja nalete.