Za pesnikinju, zemlju starinsku

za njene večne rekvizite i šablone, za nebesa koja nežnošću kipte, za patetične sukobe vasione, za livade nikad idile site, za liriku mirisa i mesečine, za prezrene aprilske plaveti, za oktobarskih šuma buktinje, za slikovitost njinu prastaru, za bajku što je piše inje. Za zemlju, za melodičnost njene poezije, za bogatstvo sroka planinskih njenih odjeka, za njenih potoka slobodan stih, mladi, uspavanku što je usred ušća peva reka, za zdravice što ih iz kamena napijaju vodopadi. Za zemlju, za slovo ljubve, poeziju ljubavnu njenu, za madrigale vodenog cveta, za svadbenu pesmu belog granja, za julskog neba zbirke soneta, za pesnika koji voli i sanja, za kosa, za slavuja, za njega, za svakoga koji je pao nemilosti – pomilovanja!