Na liparu

Jeste li mi rod, siročići mali? Il’ su i vas, možda, jadi otrovali? Ili vas je, slabe, progonio svet — Pa dođoste amo, da, kad ljude znamo, Da se i mi malo bolje upoznamo, U dvopevu tužnom pevajući set?. . . Mi smo male, Al’ smo znale Da nas neće Niko hteti, Niko smeti Tako voleti, Kao ti. . . — Ćiju ći! Moje tice lepe, jedini drugari, U novome stanu poznanici stari, Srce vam je dobro, pesma vam je med; Ali moje srce, ali moje grudi Ledenom su zlobom razbijali ljudi, Pa se, mesto srca, uhvatio led. S belom bulom, Sa zumbulom Šaren-rajem, Rajskim majem, Cvećem, mirom, Sa leptirom, Letimo ti mi, Srca topiti. . . — Ćiju ći! Moje tice male, jadni sirotani! Prošli su me davno moji lepi dani, Uvelo je cveće, odbego me maj, A na duši osta, kô skrhana biljka, Il’ ko tužan miris uvelog bosiljka, Jedna teška rana, težak uzdisaj.