Umetnik

Verovao je u svoj kip-lobanju. Verovao. Vikali su mu: “Lepa nije!” No, zidovi behu skloni padanju. A lobanja, ispostavi se, krepkost krije. Mislio je: Iza zida stvar je čista. Mislio je, dalje je – prosto. …Spasao se od samoubistva, uz loš duvan živ je ostô. I, po selima, lutat pođe, putevima dugim krenu kud prašina žuta pleše; Pod crkaveno da crta svođe Judu i Magdalenu. I to umetnost beše. A posle, u istu tu prašinu, njega krčmari, brkova sivih, kako dolikuje, sahraniše. I ne opojaše, onako, zatrpaše sred gline zelene… No, na zemlji ostaše Jude i Magdalene!