Posetio sam opet

Taj kutak zemlje gde sam proveo, Ko izgnanik, dve kratke godine. Već deset leta prođe od tog doba I mnogo se promenilo u mome Životu: opštem zakonu pokoran, I sam sam se izmenio. Al ovde Obuzimaju sećanja me živo; I čini mi se: još sam sinoć luto Kroz te šumarke. Gle, doma progonstva Gde živeo sam s jednom dadom mojom. Starice više nema, iza zida Ne čujem više korake joj teške, Kad nadgleda ujutru kuću. Evo Šumovitog huma gde sam često Sedeo nepokretan, gledajući Na jezero i sećao se s tugom Obala dugih, drugih talasa Kroz njive zlatne i zelena polja Ono se, plavo, pružilo široko, A po njegovim tajanstvenim vodama Vozi se ribar, vukući za sobom Ubogu mrežu. Na obali strmoj Seoca raštrkana; tamo dalje Vetrenjača naherena, na vetru, Okreće jedva krila – A na međi Imanja dedova, na onom mestu U Goru put gde stoje – dva zajedno – treći Podalje malo. Kad sam jaho tuda Po mesečini, šumom poznatom Zdravili su me njini vrtovi. Tim putem sad sam prošao i opet Video sam ih. Tu su s šumom starim. Al oko postarelog korenja, Gde nekad sve je bilo pusto, golo, Sada je nikla mlada šumica, Zelena porodica; kao čeljad Pod njenu senku žbunje tiska se. A njihov drugar tužni stoji sam, Ko stari momak, oko njega sve je Ko i pre pusto. Zdravo, naraštaju Mladi i nepoznati! Neću ja Tvoj moćni, pozni uzrast videti, Kad moje poznanike prestigneš I zakloniš im staru, sedu glavu Od oka prolaznika. Al, unuk moj, Nek čuje on šum vaših pozdrava, Kad s drugarske se vraća sedeljke, Pun misli veselih i prijatnih, Kada po pomrčini prođe pored vas I pomisli na mene.