Teče reka kriva Drina

Teče reka kriva Drina, teče nešto neobično: Imam Oca, imam Sina, samo nemam sebe lično. Moj otac još kuću nosi na plećima, snažan, čio, a moj Sin, princ zlatokosi sutra bi se oženio. Mada mi se oni čude ja sad prosto ne znam šta sam: Sin mi ne da sin da budem, Otac ne da otac da sam. Sam između njih dvojice ukipim se kao proštac: Znam da sam od nas trojice samo ja i sin i otac. Pa ko ne bi bio strina kad ti neko stalno kvoca: Te ti se već plašiš Sina, te ti se još plašiš Oca! Nije Otac grudva snega pa da gađneš sa njim svraku. Ja se i sad plašim njega, moj Sin mene ni za dlaku. Otac je zaboravio da sin biti nije lako. Sin još nije otac bio pa misli: to može svako! Nije ni Sin grudva snega ni lutka iz zabavišta. Drhturim ja i od njega, moj Otac od mene – ništa. Moj Sin tobož zna karate a Otac je stari živac, pa kad god njih dva zarate ja ispadnem glavni krivac. Po ceo dan krivu Drinu ispravljamo sve po koncu: do podne sam kriv svom Sinu, od podne do mraka Ocu. Ako nešto skrešem Sinu moj Otac po kuće sruši. Ako nešto skrešem Ocu, moj Sin se Sav naroguši. Pomazim li svoga Sina Otac tužno skupi bore. Potapšem li svoga Oca, Sin puca od ljubomore. Tako kidam svoje živce čas zbog Oca, čas zbog Sina, a između nas trojice teče reka kriva Drina.