Mladost

Ispod nedogledne visine plave, ja sam danima lutao pognute glave, i tražio negažene staze, i poljsko cveće brao. I mislio sam da zbog prolećne kiše uzbrano cveće ne miriše, jer ga je pljusak u pupoljku sprao. Ja sam onda još bio mlad, i bilo mi je žao mirisne pupoljke brati. Ja sam onda još ozbiljno mislio na svakom pragu stati, i svugde naći veselje lako; i da će me onda u kuću zvati bistrim i srećnim pogledom, i da ću svuda biti brat. I, mesto toga, na svakim vratima oči što su me bile ledom i novembarskim mrazom; a nigde bratskog pozdrava ni ruke. Ja sam onda tri dana, noći plak’o, i pošao ugaženom stazom. Tešim se da nisam bio prvi, i time ─ što je tada bio Rat . . .