Pesma bune

Mesto pudera i parfema i krila meka i mesečine mlake, mi smo pevali jake poluglasove krajnjih levih ekstrema: mi smo pevali krvavu bunu protiv boga. I kad je vatra buknula, naša je struna, trenutno, umuknula; i prispeo je Prolog: posle razorenja hrama pala je gusta tama, i ranjen je pao sa oltara bog. I kao hladna novembarska kiša kroz golo granje padalo je iz mraka lažno saznanje na naše usijane glave: … Sad su odbrujale sve oktave strasti i smrti i mraza. Oh, bledi vi robovi Gordi, gde su vam sada vaši crveni akordi? koja je vaša staza?… I jedna struja jaka sa mrkih otpadnika oblaka uli se u naša srca: kada je mrtav, sad vas plaši? Ubiti ste ga smeli, a ne smete da ga pokopate? Priđite lešini bliže. Stisnutih zuba i kao sveća bled leži bauk što ga bogom zvaste. Ljudi će, braća vaša, izaći iz ćelije i prestaće tuga i jauk, jer, eto, boga više nema, a dete, i trava, i dalje raste, i na staklenom nebu časovnik na dvanaest stuba i dalje bije sate, još brže i mnogo veselije. Priđite mrtvacu bliže. Mrtav je. I čega vas je onda strah? I šta vas goni da se odričete plodova vašeg truda? To, da ćete sutra, zvono kad zazvoni, postati prah? Il’ senka večnoga suda?… I jedna struja smela oblije naša čela i dolazi odgovor uma: – Ovde je pao bog, svemoćan i sveznajući i svet, i boga više nema. Ovde se odigrao nečujni vatromet, i zgarište je grobnica boga. A tamo, daleko, iza onih šuma, svi su oltari pali. I ko ih žali? Ko ih žali? Kroz vazduh još uvek bruji: Kraj vaših vijugavih staza još je u tami, a kad ostanete u mraku sami i kad isplamti iz vas ekstaza, rušenja – onda će da se probudi vaša Savest, i da vas smrvi. Zalud je teklo more krvi, bog je uvek bio i uvek biće! Teško vama, kad sami ostanete u tami! Al’ kad ponovo počne da sviće, mi ćemo svojom rukom svoje rasporiti grudi; i pozvaćemo na hajku sve žene i decu i ljude. I ako ima u nama boga, iskopaćemo ga iz svojih duša. I onda ćemo narediti da udari u talambas i balalajku i da se kolo povede od severnog do južnog pola. I to će biti dan Čovečjeg bola, al’ boga neće biti. … Ali će ponovo doći noć!… Ali ćemo i mi, sa noževima u ruci, nad dušama svojim bditi, cele noći, u zasedi. I svakodnevno ćemo piti iz čaše crvenog bezverja. I opet ćemo pobediti! I pred Čovekom će pasti bog! // Pesma bune uvrštena je u knjigu Čovek peva posle rata, Vulkan , 2024) Bio je najstariji od šestoro dece, te je zbog očevog odlaska na ruski front preuzeo brigu o braći i sestrama. To ga nije sprečilo da upiše prvi razred Učiteljske škole i da obavlja različite poslove kako bi izdržavao porodicu. U međuvremenu je počeo da piše i prevodi sa srpskog na mađarski jezik, kao i sa nemačkog i mađarskog na srpski, ali ratne godine su prekinule njegov stvaralački zamah. Na OVOM LINKU možete slušati emisiju Gutenbergov odgovor