O Miroslavu Miki Antiću

DUŠAN RADOVIĆ o Miki „Mika Antić je ne samo zanimljiv pesnik nego i zanimljiva ličnost i kad ja mislim o tome kakvi treba da su dečiji pesnici ja mislim onako kako Mika Antić misli o mornarima: to treba da budu veliki lafovi i asovi. Takvi bi trebalo da budu dečiji pesnici. Mika Antić poziva decu da prošire granice svojih svetova, smatra da svako određuje dimenzije svet u kojem živi, da nikome nije dat gotov svet, nego je svako kreator svoga sveta. I ovo je jedan plemenit poetski poziv da se borimo protiv uskih granica života u kome se nalazimo, i da na jedan pesnički način obogaćujemo svoj život.“ Mika Antić o Dušanu Dušku Radoviću Bio sam tada pun nekih sumnji u to što pišem (i danas sam pun sumnji) i više od sata mučio sam Radovića čitajući mu, u hodniku agencije, neobjavljene stihove za decu. Sećam se, kao da je bilo juče, jedne od tih pesama: Ne znam kako vi, ali ja mnogo volim kad ona stigne i kikoće se i vrti i tutne mi grozd u dlan, i kucne u svako okno, i svakom vrapcu namigne, i uopšte: izmotava se ceo dan. Pljuskom te začas polije, pa se izvinjava. Istrese naramak smeha pred svakim vratima. A uveče, u parku, pažljivo pogasi zvezde kada pođe da spava i zašareni ulice lišćem ko cirkuskim plakatima. Nad vidicima oblaci — zastave od sivog platna. U krošnjama šapat svežine, bunovan i tih. A vetar je nepodšišani deda pomalo blatnjav i zlatan koji ume da zviždi u prste bolje od svih. Ne znam kako to vi, ali ja mnogo volim kad jesen naiđe, pa sve ulice bojama kiti i zavejava… Ona je, u stvari, to šaputanje lišća niz drumove od sunca riđe i skitnica sa kosom od žutih trava. Radović kao Radović Radović — kao Radović. Ni da se osmehne, ni da se namršti. Gledam i nije mi jasno šta hoće. Kažem: nema.