Gle, ide lepa kao noć

Zvezdanog neba i vedrih klima, Sve najlepše od mraka i sjaja U Liku svom i oku ima, Umekšanom svetlošću Raja, Što od neba ga dan ne prima. Tek senka jača s manje zraka – I slabi slast neiskazanu U talasu njenih uvojaka, I blaga svetlost u vedrom danu, Gde ćuti misao slatka svaka Svu draž u čistoti razabranu. S tog obraza i čela vedrog – Što tiha je, a reč ne gubi – Smešci zbore u boji nežnog, Da njenu prošlost blagost rubi, Da njen duh ne zna greha zemnog, A srce njeno čisto ljubi.