Romansa

Ljubav, što uz naklon peva mila, snenoga čela i širokog krila, kroz zeleno lišće što daleko pada u tamno jezero neko, za mene žareni papagaj bejaše pre – najmilija od pticâ – od koje učih drag govor taj i smisao prvih rečenica, dok živeh usred divlje šume, dečak s okom što sve razume. Sledeća leta, predivlja za pesmu, ličiše na tropsku oluju besnu, gde, kroz blještava sveta što tu bežeći duž mutnih nebesa mru, počiva – jer grmljavina traja – tamnina sveopštega Raja; ta tamnina koja je sjaj svila vrh munje srebrnastog krila. Tad, dečak što brigu nije brin’o, čitah Anakreonta i pih vino, i mlad Anakreontove pesme neke zavoleh – kako se ne sme – i čudnom alhemijom mozga već tad njegov užitak jad posta – njegova bezazlenost divlja žud – njegov um strast, vino oganj lud – te, još mlad i luđi od sviju, zavoleo sam melanholiju i odbacih svoj mir preostali zemni spokoj, kao u sali – a mogah volet tek kad dah Smrti u grudima Lepote zadrhti, i kada Kob, Vreme i Sene delaju izmeđ nje i mene. O, tad Kondor večnih godina potrese nebesa sve do vrha, i uz grom moj dom se skrha: ja ostah sam sred nepočina, motreć svod, ne videć gde je svrha! Al’ kad čas neki mirnijeg krila na duh mi padne ko meka svila, tog kratkog časa kad lirom točim pesmu – zabranjena stvar mila – moje bi srce počinilo zločin da tih ga žica ne ponese sila. Al’ sad moj duh ima odveć mesta – sva slava i mrak s njom nesta – Crno se sada pretvara u sivo i svaka vatra jenja ganutljivo. Gaz moje strasti beše dubok – spavao bih, umor je tom uzrok – jer posle duhovnog opijanja sledila su uz vrč orgijanja – dok žuđah dokon noću i danju da snim svoj život u tom stanju. Al’ snovi – tih što kao ja sniju, zaneti – ukleti su, i mriju: pa ipak, zakleo bih se sam, beleškama čiju oštrinu znam, da jednolično vreme razdrmam, dok su mi radost tupa i rana još bez boje požutelih grana – Zar vrag sedobrad na moj put neće sa svojom senkom skoknut, kad sedobradi će da mi migne sklono vrh moje snovo-knjige.