Ulaluma

Svod je bio pepeljast i modar; stabla behu zgrčena i svela – stabla behu samotna i svela; beše ponoć i pusti Oktobar leta nekog davno izbledela; to bejaše Oberova močvar sred Virovog maglenog predela – tamo gde je Oberova močvar, sred Virovog demonskog predela. Tu, alejom titanskog vidika, kràj čempresa bludio sam s Dušom – kràj čempresi s Psihom, svojom Dušom. Tad mi srce vulkanska panika ispunjaše izmešana s tmušom – tečna lava izmešana s tmušom sumporastih brzaka s Janika tamo Gore na Severn pušnom – što se ruši sa brda Janika bolno cvileć na Severu pušnom. Naš razgovor beše tih i bodar; al’ misao skrućena i svela – sva sećanja izdajna i svela, – jer ne znasmo da beše Oktobar niti ponoć leta izbledela (ah, noć noć leta izbledela!) – ne spazismo Oberovu močvar (mada besmo već sred tog predela) nismo znali Oberovu močvar sred Virovog demonskog predela. Tad, kad poče noć da se utapa u sjaj zvezdâ od kojih je mnoga najavila dan i svetla mnoga – sjaj čudnovat otpoče da kapa kad krâj staze dotače nam noga, i iz koga blesnu zrak uštapa dok s dva svoja dizao se roga, Lik Astarte i alem-uštapa razgovetan sa dvoja dva roga. Rekoh: „Kao Dijana je plava: ona stiže prostorom uzdaha – i smeška se predelom uzdaha: zna da čovek retko miran spava i da crv ga zauvek uzjaha, ona prođe kroz sazvežđe Lava da nas vine na nebesa plaha, u letinski mir i gnezda plaha – ona stiže ne strepeć od Lava, da očima rastera noć straha – ona stiže preko legla Lava noseć ljubav u oku bez straha.“ Ali Psiha, dižući prst bledi, Reče; „Tužna, te zvezde se plašim – bledila se njenog čudno plašim: – o požuri! čekanje ne vredi! O poleti! za spasenjem našim!“ Bî u takvom užasu i bedi da je krila pustila tlem prašnim – bî u takvoj samrti i bedi da je krila pustila tlem prašnim, – tužno krila pustila tlem prašnim. Odgovorih: „Sve je samo sanja: poletimo toj svetloj jasnoći! Ronimo u kristalnoj jasnoći! Taj sibilski sjaj pun je nadanja i lepote sad u ovoj noći! – gle! – on trepti s neba usred noći! Ah, sledimo trag ovog plamsanja i bezbedni kraju ćemo doći – daj krenimo za tragom plamsanja i sigurno negde ćemo doći, jer on trepti na Nebu sred noći!“ Smirih Psihu ljubeći je tiše, terajući strah iz njenog uma, kolebanje i strah njenog uma; a kad staze ne bejaše više ugledasmo vrata grobnog huma – sa natpisom iznad grobnog huma; rekoh: „Šta tu, sestro blaga, piše, šta govori natpis iznad huma?“ Ona reče: „Ulaluma – Ulaluma! Tu spi tvoja mrtva Ulaluma!“ Moj duh posta pepeljast i modar kao stabla zgrčena i svela – kao stabla samotna i svela, i ja kriknuh: „Da, beše oktobar u toj noći lèta izbledela – kad putovah sred ovog predela – strašan teret noseć sred predela – kroz noć noći lèta izbledela ah, kakva me zla sila prenela? Sad tek vidim Oberovu močvar – sred Virovog maglenog predela – sad tek vidim Oberovu močvar sred Virovog demonskog predela.“ Tad rekosmo skupa: „Da li čete ovih šumskih demonskih vukova – milosrdnih, sažalnih vukova – da nam spreče put do tajne svete što počiva sred ovih humova – što je skrita sred ovih humova – izvukoše utvaru planete kroz limbove lunarnih duhova – ove grešne treptave planete sa dna Pakla planetnih duhova?“