Problesak

Čuješ li zvuk u tami gustoj: Tiha je harfa vazdušna Kad ponoć okrzne je usput I prene žice iza sna. Čas treptaj potresnih joj zvuka, Čas naglo tajac razastrt, Ko da se ropcem njina muka Odaziva, pred samu smrt. Na dašak najmanji zefira Stresa se struna plašljiva… Čini se — anđeoska lira Na nebu tuži, prašnjava! O, tad i duša naša s kruga Zemnoga — leti besmrtnom! I prošlost kao mrtvog druga Grlili bismo bezmerno. I kako nam je vera živa, U srcu sunce pripeklo! Ko da je, reka nevidljiva, Žilama nebo proteklo! Al’ nebo nije nama dato! Gubimo brzo Gore dah — Zar božanski je oganj zato Da ništavni ga diše prah? I tek što, pridignuti bokom, Taj divni prekinusmo san, Da bojažljivo, mutno oko Na tren horizont vidi Sav — Kad otežala glava stade — A jedan zrak joj uze vid — Stade — al’ ne u mir! — da pada, Već u sne mučne, u snovid.