Sonet 22 (Sva ova bića što žive na zemlji…)

Osim nekolikih što ne trpe sunce, Trude se toliko kolko traje dan; Ali kad upali nebo svoje zvezde, Jedna traže kuću, druga gnezdo šume, Da počinu mirno i usnu do zore. A ja, kad počne najzad lepa zora Da senku svoju otresa sa zemlje Budeći zveri svud, u svakoj šumi, Ne prestajem s patnjom sve dok traje sunce; A zatim, kad vidim da zaplamte zvezde, Plačem i sa žudnjom čekam svetlost dana. A mračno veče sjaj kad goni dana, I naša tmina drugim čini zoru, Zamišljeno gledam u okrutne zvezde, Što su me stvorile od ranjive zemlje, I proklinjem doba kad ugledah sunce, Što me čini sličnim zverima u šumi. I sumnjam da ikad življaše u šumi Zver surova tako, noću, il’ za dana, Ko ta što me muči u senci i suncu, I ne more mene prvi san ni zora, Jer premda sam smrtno telo, svo od zemlje, Uporna mi želja dolazi sa zvezda. Pre nego se vratim vama, sjajne zvezde, Ili padnem dole u ljubavnu šumu, Ostavljajuć telo, ko smrvljenu zemlju, Bar u njoj da vidim milost, što u danu Nadoknadi mnoga doba, i od zore Obogati mene do zalaska sunca. S njom kad bih bio otkad zađe sunce, (I da nas ne vidi niko osim zvezda), Samo jedne noći, i da nema zore! I da se ne menja u zelenu šumu Da bi mi utekla, kao onog dana Kad ju je Apolon sledio po zemlji. Al’ ja ću pod zemljom ostati, u šumi, A nestaće dana punog sitnih zvezda, Pre nego što zori slatkoj stigne sunce. Prevod: Lj. Simović