Sonet 292 (Oči o kojim tako toplo zborih…)

I ruke, lice, stopala i dlani, Zbog kojih svetu ostadoh po strani I samom sebi strancem sebe stvorih. Uvojci kose čista sjajna zlata I blesak smeška anđeoskog, što je Na zemlji nebo satvarao moje, Sad sve je samo pregršt gluvog blata; No ipak živim, što mi žalost stvara, Bez onog svetla, milog mi toliko U buri, kad je brod bez kormilara; Nek ljubavna mi pesma svrši tu se, Presahnu žica uma svekolikog, A citra moja u plač obrnu se. Prevod: Ivan V. Lalić