Očekivanje

Da l’ to ne škripe vratanca? Da l’ prevor se čuje? O, ne! – To je šumor povetarca što kroz srebrn-lišće gre. Još lepše, krošnje, krov mi prepokrijte – eto nje, žive ljupkosti, za tren! Grane, u gustu senicu se svijte da noći blage tu obujmi je sen. Pren’te se, vetri umilni, oblijte treptajem vedrim Lik rumeni njen dok lelujava, nežna kao san, stupala bude u ljubavi stan. Tiho! Kraj ograde ko je? Čiji je korak to plah? Ne, iz tamnog žbunja to je isterao pticu strah. Utrni luču, dane! Noći plava, milostiva i nema, tvoj je čas! Nek purpurni nas veo obmotava, nek skriva granje tajanstveno nas! Ljubav svedoke brižno izbegava: zrak svetla, tuđe oko, uvo, glas; jedino zvezda Večernjača sme da bude sluga poverljiv u nje. Da l’ neko to uzviknu tiho, da l’ prošapta kogod kroz lug? Ne, to labud je zanjiho vodu jezersku u krug. Val harmonije uvo mi obvija, vodoskok pada uz slatki šum na tle, na večernji se poljubac cveće svija i odišu milinom stvari sve. Namiguju mi breskve, grozd se nija, za lišćem sve to buja, bdi i zre. Sav vazduh prože mirisne plime čar, pa s obraza mi vrelog pije žar. Ide l’ to neko sred tmine? Što zatrepta lisnati svod? Ne, to težak od zreline opao je tamo plod. Plameno oko dana gubi boje i slatko mre; u suto mnogi cvet smelo sad pruža čašice što se boje vreline dnevne; kroz drveća splet uzdiže mesec sjajno lice svoje; u mirne plohe rastapa se svet. Sa svega pade koprena, i gle: videh lepote obnažene sve. Da l’ svila se preliva tamo? Šta to belasa, šta? Ne, to beli stub se samo pred tisama Crnim sja. Čežnjivo srce, dokle da te pleni tih slatkih slika prazni, pusti sjaj? Prazne su moje ruke; mile seni vrele mi grudi ne smiriše, vaj! O, daj mi dodir nežnih ruku njenih, o, nju mi živu, nju prisutnu daj! Bar senku ogrtača, senke pram! – I gle: san pusti posta život sam. I krišom, ko s neba da siđe velike sreće tren, ona svom dragome priđe – i poljubac prenu ga njen. Naslov originala: Die Erwartung