Balada o kokicama

Poneo sam iz doline žute ozarene ranim suncokretom mnoge plave večeri prosute kokicama k’o šljivinim cvetom. Kad se svici zapale u žitu i reduša testo za hleb natre, kokali smo kokice u situ i igrali bosi oko vatre: Kokajte se, kokice koga volim, doći će doneće mi lončiće i srebrne zvončiće! Dve – tri zvezde na jablanu zebu sve dok nam se vatra ne razgori i kokice ne prsnu po nebu pod kojim se naša pesma ori. Večeri su sada nevesele pa se grejem na tom davnom žaru, još mirišem te krunice bele i još čujem onu pesmu staru: Kokajte se, kokice koga volim, doći će doneće mi lončiće i srebrne zvončiće! Svi su davno došli i otišli s vetrovima što tiho pevuše, a snegovi, prerano naišli zavejaše sito na dnu duše. Među onim dragim sitnicama o kojima čovek često sniva čuvam i to sito s kokicama što se bele kao cvet od šljiva.