Duša mi je bremenita plodovima

Duša mi je bremenita plodovima - ima li neko gladan ko bi ih ubirao i glad utolio? Ima li među ljudima neki milosrdni koji bi večerao mojih plodova i tako mi olakšao breme izobilja? Duša mi je malaksala pod teretom zlata i srebra - ima li među ljudima neko ko bi svoje džepove napunio i teret mi olakšao? Duša mi je prepuna nektara vremena - ima li neko žedan ko bi čašu nalio, ispio je i žeđ utolio? Evo, jedan čovek stoji na raskršću, ispružio ruku prema prolaznicima, prepunu dragulja, i doziva ih rečima: Smilujte mi se i uzmite od mene! Sažalite se na mene i uzmite što vam nudim! Ali, ljudi prolaze i ne osvrćući se. Kamo sreće da je taj čovek ubogi prosak što prema prolaznicima ispruža drhtavu ruku, vraća je i drhtavu i praznu! Kamo sreće da je posađeni slepac pored kojega ljudi prolaze ne obraćajući na njega pažnju. Ali on je štedi bogataš koji je svoj šator razapeo između zagonetne pustinje i podnožja planine, svake noći pali oganj i šalje svoje sluge da zaposednu puteve ne bi li mu doveli gosta kojega bi ugostio i počast mu ukazao. Ali su putevi škrti pa mu ne dovode nikog kome je potrebno obilje, niti mu dovode nekog kome treba njegovo darivanje. Kamo sreće da je taj čovek izgnana skitnica! Kamo sreće da je naga skitnica što obilazi zemlje sa štapom u ruci i limenkom o laktu, a kada padne veče sastaje se na uglovima trgova sa svojim nagim prijateljima skitnicama pa seda uz njih i deli im hleb koji je isprosio! Ali njegova duša, to čedo najmoćnijega kralja, iz sna se prenula, iz postelje ustala, u ljubičasto se obukla, srebrom i draguljima se okitila, mošusom kosu polila, ambrom prste obojila, zatim u vrt izašla i prohodala, dok su joj kapi rose skute močile. U tišini noći, čedo najmoćnijega kralja izlazi u vrt tražeći svoga voljenoga. Ali u očevom kraljevstvu ne bejaše nikoga ko bi je voleo. Kamo sreće da je ona kći seljaka koja očevo stado napasa po dolinama, a uveče se vraća u očevu izbu prašnjavih nogu i s mirisom vinograda u odeći! Kada noć zavlada i kada svi zaspu, tiho se prikrada do mesta gde je dragi čeka! Kamo sreće da je ona monahinja koja u manastiru tamjan svoga srca pali pa vazduh miris toga srca raznosi! Kamo sreće da je monahinja koja sveću svoje duše pali pa vazduh nosi svetlost njene duše; koja moleći se kleči, pa nevidljive prilike njene molitve odnose u riznice vremena gde se čuvaju molitve zajedno sa žarom ljubavnika i nemirom samotnika! Kamo sreće da je oronula starica što sedi na suncu, grejući se onim što joj je mladost darovala! To bi bilo bolje nego što je čedo najmoćnijega kralja, jer u očevom kraljevstvu nema nikoga ko bi se hranio njenim srcem umesto hlebom i ko bi pio njenu krv umesto vina. Duša mi je bremenita plodovima - ima li neko gladan ko bi ih ubirao, jeo i glad utolio? Duša mi je prepuna nektara - ima li neko žedan ko bi čašu nalio, ispio je i žeđ utolio? Kamo sreće da sam stablo što ne cveta, što plodove ne daje, jer je bol plodnosti Gorči od bola neplodnosti; bol bogata čoveka od kojega niko ne uzima strašniji je od očajanja siromaha kojem se ne da ni hleba! Kamo sreće da sam prazan bunar u koji ljudi bacaju kamenje, jer i to je bolje nego da sam izvor bistre vode pored koje žedni ljudi prolaze, a ne piju! Kamo sreće da sam polomljena trska koju su noge izgazile, jer i to je bolje nego da sam gitara srebrnih struna u domu gospodara bez prstiju čija je porodica gluva!