Žar starosti

O, doba ljubavi, mladost je već minula i život izmiče poput slabe senke Kao jedan red u knjizi prošlost se izbrisala a na trošnu listu ga ispisaše sanje mladićke Zato nam je stvarnost teškom kaznom postala uskraćujući nam radosti ovosvetske Jer minu ono što smo silno voleli a ono za čim smo čeznuli sada nas zamara Nestalo je i ono za čim smo tugovali kao noćni san koga je odagnala zora O, doba ljubavi, može li se nada najzad osloboditi prohoda vremena kad duša večna postane Može li pokoj otiske poljubaca izbrisati sa usana što više ne ljube obraze rumene Može li nam zamor približiti ili iz nas odagnati čaroliju spajanja i strasti nepostojane Da li smrt zaglušuje uši koje su čule roptanje u nasilju i pesme mira Da li grob zatvara oči koje su videle brižno čuvane tajne i tajne umora Ispili smo mnogo čaša što blistaju u ruci krčmara kao svetlost sjajne Ispijali rosu sa usana gde se sakupljaju melodije meke kao što su usne rumene Kazivali smo pesme sve dok ne dospeju glasovi naših duša u cvetnjake nebeske O, ti dani su uveli poput cvetova što pred zimskim snegovima padaju Jer ono što vreme tako štedro dariva ruke stradanja krišom uzimaju Da smo znali da sve što jedne noći propustimo trajno u miru i pokoju iščezava Da smo znali da sve što u trenu propustimo u pustoši i besanici uskrsava Da smo znali kako tren ljubavi koji propustimo u daljine vremena, u nepovrat propada! Sve smo to sad spoznali ali tek kada je Usud kliknuo: Dižite se i krenite! Svega se toga sjećamo ali tek kada je grob nam doviknuo: Meni se primaknite!