Blaga i dobra mesečina

što pada, kô molitve matera naših po grobovima zaboravljenih milostiva je uteha onih, koji nerado pod suncem hode. Mesečina. Kad prožme sivi i snuždeni oblak i on bude beo i lep, ko latice divnoga cveta. I sivi, snuždeni oblak! I licima usedelih devojaka daje lepotu zaboravljenih noći, mladosti snova i cveća i očima tužnim sjaj strasnih davnih ašikovanja. Mesečina. Majka nevoljnih, sestrica onih koji se vole, ulazi u srca paćenika i diže stare, suzne spomene, Svi koji mnogo stradaju ne vole obesno sunce. Mesečina. Njina je molitva srebrena nad grobovima onih koji su žalosno umrli. Ko miris neznana cveća ona je bolesnim, ko bledi prsti devojke miluje obraze samotnim, ko ritam starih, starih pesama zvoni u srcu nesrećnih. Blaga mesečina, sestrica ljubavi, milosno zove sebi turobne.