Jedan novembar

Studen. Duboka noć. Izdaleka prozori kuća svetle. Svetlost se stazama toči ko mnogih tihih sreća vezenih na platnu noći. Vidim kako je dobro imati noćas svoj kut, sporo i bez svrhe idem, gola mi stabla beleže put. – o dobri ljudi, Gorko je meni kad blješte oči vaših sreća na moje mrtvo polje, pa ipak sumnjam i ne znam ni noćas ni šta je dobro, ni šta li je bolje. Sam svojim dahom grejem smrzle ruke i slušam kako vreme neumorno okreće točak, večno i sumorno, svetlost i tamu hiteć da sjedini, i prede pokrov, velik i jedini, za moju sumnju i za vašu veru, za vašu sreću, kao i za moj bol.