Alagino zlato

Moli Boga Alajbegovica, Moli Boga da rodi devojku: Lepo bi joj ime nadenula, Lepo ime Alagino zlato; Kad bi zlato do vode doraslo, Zlatnu bi joj vidru kupovala; Kad bi zlato do veza doraslo, Zlatan bi joj đerđev kupovala, U đerđevu carigradsko platno, I u platnu igla od merdžana. I u igli venedičko zlato. Što molila, to joj Bog i dao, Bog joj dao, rodila devojku, Lepo joj je ime nadenula, Lepo ime Alagino zlato. Kad je zlato do vode doraslo, Zlatnu joj je vidru kupovala; Kad je zlato do veza doraslo, Zlatan joj je đerđev kupovala, U đerđevu carigradsko platno, I u platnu iglu od merdžana I u igli venedičko zlato. To dočuo Omere jedini, Pa on šalje staru milu majku: „Idi prosi Alagino zlato!" Odlazila Omerova majka, Kad je došla u bijele dvore, Božiju je pomoć nazivala: „Božja pomoć, Alajbegovice!" Ali sedi za đerđevom zlato I kod zlata Alajbegovica. Majka usta, a zlato ne usta; Majka muči, a zlato besedi: „Što si došla, Omerova majko? TiRuk - Te ne možeš dobiti meneka, Ne može mi tvoj Omer jedini, Ne može mi ni moj sluga biti, A ti, neno, Omerova majko, Ne možeš mi ni sluškinja biti, A kamo li Omer meni vojno, I ti, majko, meni svekrvica!” To je majki i poteško bilo, Ljuta šeće svome b’jelu dvoru. Daleko je Omer ugledao, Jošt dalje pred nju išetao, Pa on pita svoju staru majku: „Šta ti veli Alajbegovica I šta kaže Alagino zlato?" Odgovara Omerova majka: „Da moj sine, Omere jedini, Ja ušeta u bijele dvore, Božiju sam iomoć nazivala — ,Božja pomoć, Alajbegovice!' Ali zlato za đerđevom veze, Pokraj zlata stara mila majka. Majka usta, a zlato ne usta; Majka muči, a zlato besedi: „Što si došla, Omerova majko? Ti ne možeš dobiti meneka, Ne može mi tvoj Omer jedini, Ne može mi ni moj sluga biti, A ti, neno, Omerova majko, Ne možeš mi ni sluškinja biti, A kamo li Omer meni vojno, I ti, neno, meni svekrvica!” Planu momče Omere jedini, Gore šeće na tananu kulu, Pa uzima tri lista artije — Jednu piše, pa u vetar baca, Drugu piše, na vatru je baca, Treću piše, za pojas zadeva: „Gini, veni, Alagino zlato, Gini, veni, dok meni ne došla!” Kad je bilo noći u ponoći, Ali ide Alagino zlato, Zazveketa prstenom na vrati: „Ustaj Gore, Omerova neno, Ustaj Gore i otvori vrata; Ako li mi ne otvoriš vrata, Ja ću tebi umreti na vrati!” Odgovara Omere jedini: „Id' odatle, Alagino zlato, Ne možem ti ja ni sluga biti, Moja majka ni sluškinja tvoja, A kamoli Omer tebi vojno, I majka mu tvoja svekrvica!” Dok je Omer reči govorio I dok majka otvorila vrata, Dotle zlato ostalo na vrati. ‘Vako svuda Gord se ponosio I ponosa rogove lomio! (ASANU, br. 8552/257, XV, 2, br. 45).