Faust posveta

Priđoste opet, lelujna stvorenja, kao pred davni mutni pogled moj. Da vam sad čvrsta dam uobličenja? Zar još sam srcem sklon zabludi toj? Vi navirete svud iz isparenja i magle – lepo! vaš nek vlada roj! Kako mi dušu mladićki potresa čarobni dašak oko vaših lesa! Vi donosite slike vedrih dana mnoge su drage seni usred vas; javlja se, ko iz zamrlih predanja; ljubavi i drugarstva prvi čas; pominje zbrku životnih putanja obnovljenoga bola žalan glas i dobre duše koje, prevarene od kobi zle, uminuše pre mene. Buduće pesme oni čuti neće kojima nekad svoje prve slah; rasu se krug što ljubazno saleće, utihnu onaj prvi odjek, ah! Moj bol sad mnoštvo neznano presreće od koga me je i kad pljeska strah, a što sam negda pesmom razgaljivo ko zna kud luta, ako je još živo. Čežnja me, već zaboravljena, goni tim duhovima, u mir, ozbiljnost, sklad, kao da s harfe Eolove zvoni pesma i šapće polujasan jad, ježim se, suza za suzom se roni, strogo se srce sve razneži sad; što imam, to se u daljini skriva; što nestade, za mene stvarnost biva. (Prevod: Branimir Živojinović)