Na smrt žukova

Vidim kolone zamrlih unuka, les na lafetu, sapi konja gruba. Vetar me ovde zaklanja od zvuka ruskih vojničkih ridajućih truba. Vidim ordenjem osut deo trupa: plameni Žukov u samu smrt stupa. Vojnik, pred kojim utvrde su pale, sa mačem tupljim no u protivnika, bleskom manevra on na Hanibale podsećaše sred volških stepa mekih. Prožive gluvi kraj nemilosnika poput Pompeja, Velizara nekih. Koliko krvi on soldatske prosu u tuđu zemlju! I bi li ga žao? Seti li ih se dok je umirao usred kreveta? Ili se sve osu. Šta će im reći kada bude stao pred njih, u adu? „Ja sam ratovao.“ Za stvar pravednu Žukov se desnice odsada neće mašati u boju. Spavaj! Sred ruske povesne stranice s onima što su u pešačkom stroju smelo u tuđe ušli prestonice, a sa strahom se vraćali u svoju. Maršale! Leta progutaće mnoga i ove reči a i prah tvoj ništi. Svejedno, primi obol — za onoga što otadžbinu spase, zboreć glasno. Udri dobošu i flauto pišti — zapišti kao zeba gromoglasno. Prevod: Stevan Raičković Brodskiй Iosif – Na smertь Žukova Vižu kolonnы zamerših zvukov, grob na lafete, lošadi krup. Veter sюda ne donosit mne zvukov Voin, pred koim mnogie pali bleskom manevra o Gannibale napominavšiй sredь volžskih stepeй. Končivšiй dni svoi gluho v opale, kak Velizariй ili Pompeй. K pravomu delu Žukov desnicы Spi! U istorii russkoй stranicы smelo vhodili v čužie stolicы, Maršal! poglotit alčnaя Leta Vse že, primi ih — žalkaя lepta rodinu spasšemu, vsluh govorя. Beй, baraban, i voennaя fleйta, gromko svisti na maner snegirя.