Čovek govori bogu

Znam da si skriven u morima sjanja. Ali te stigne duh koji te sluti; Nebo i zemlja ne mogu te čuti, A u nama je tvoj glas od postanja. Jedino ti si što je proturečno — Kad si u srcu da nisi u svesti… Na kom se mostu ikad mogu sresti Svemoć i nemoć, prolazno i večno! Vodi li put naš k tebi, da li vodi? Kraj i početak — je li to sve jedno? Ko pečate ti čuva nepovredno, Ko tvojim strašnim granicama hodi? Jesmo li kao u iskonske sate Nalik na tvoje obličje i danas? Ako li nismo, kakva tuga za nas, Ako li jesmo, kakva beda za te. Moj duh čovekov otkud je i šta je? Tvoj deo ili protivnost od tebe — Jer treće nema! Kraj tvog ognja zebe, I mrkne kraj tvog svetila što sjaje. Samotan svugde i pred svim u strahu, I smrt i život u istome dahu: Večno van sebe tražeć svoju metu.